www.japanci.blogspot.com

Kafana je moja sudbina

Već smo pominjali da je Akihabara okupljalište otakua, tesko prevodiv termin koji obuhvata sve i svašta, ali okvirno možemo reći da riječ „otaku“ označava „hard core“ fanatičnog obožavatelja ili upražnjavača nečega. E, ta gospoda se na ovoj stanici okupljaju prvenstveno zbog elektronike koja se ovdje prodaje, ali i anime-manga-cosplay-sačuvajBože potrepština koje se ovdje prodaju, lokala u kojima se mogu upražnjavati njihovi čudni hobiji...


Jednostavno šta god da na ovoj stanici uradiš i kakav god da dođeš, nećeš privući previše pogleda. Mi smo u šetnji Akibom odlučili počastiti se još jednim lokalnim specijalitetom, odlaskom u maid-bar. To su lokali kao i svaki drugi, može da se klopa i pije u njima, zapjeva, ganjaju curice, ali je posebnost što je cijeli personal obučen u francuske sobarice ili nešto slično. Shodno tome se i ponašaju, tu su da ispune svaku vašu želju, naravno podmazanu vašim jenima. Sve se plaća, pa i slika sa nekom od djevojaka. Uglavnom, mi smo došli iz radoznalosti pa smo se zadovoljili kafom i kolačem.


Neki drugi gosti su platili i dodatnu opremu, pola sata igranja neke društvene igre se plaća, tako da smo gledali neka dva momka koji su svi srtetni igrali neku poprilično jednostavnu igru u kojoj ti seka donese hrpu prostih blokova od drveta, otprilike veličine lego kocke, koji složeni čine jedan mali neboder. Naizmjenično izvlačiš po blok, ko sruši cijelu gomilu, izgubio je. Seka povremeno dođe da pomogne nekom od igrača i malo ih zabavi. I tako 10-15 minuta dok se prostorijom nije prolomio jedan veliki „geskrrššššššššššš“...



Jedan domaćin je srušio tada več poprilično kosi toranj, seka je došla i proćaskala sa njim, uredno i rutinski odglumila da je tužnija od njega što je izgubio, pokupila blokove u svoju kutiju i otišla...500 yena! Prenemaganje se u ovakvom lokalu masno plaća, tako to ide...

Klijentela je bila šarena, nekoliko parova, salary-manova na pauzi, par djedica od kojih se jedan najstrašnije ložio na......mmmmm...najbolje reći sve redom... Fotku sa jednom od služavki, preskupo piće koje mu je ova donijela, prenemaganje koje kipi iz njene svake puderom ispunjene pore...



Mi smo odsjedili svojih plaćenih pola sata, pojeli i popili šta je bilo, presmijali se na okolinu i bjež' kući. Prvobitna namjera nam je bila da odemo u neko-maid-bar, tj. lokal u kome se pored svega gore navedenog može platiti da ti za sto donesu dobro opranu i istimarenu rasnu mačku po tvom izboru koju ti onda maziš onoliko vremena koliko si platio. Pretpostavljam da ovo zvuči katastrofa glupo nekome ko živi kod nas kući, ali ako postavimo stvari ovako i nije:

a) Japanci ne znaju šta će od para i često plaćaju i više za veće gluposti;

b) Tokijoiti žive u malim stanovima i nerijetko je držanje kućnih ljubimaca zabranjeno;

c) Tokijoiti i drugi Japanci koji žive u velikim gradovima imaju po tanker stresa na plećima, uzrokovanih poslom, okolinom ili samim životom u velikom prljavom gradu koju ne trpi usamljenost i proždire pojedinca ako se odvoji od grupe.


Ukratko, postoje ljudi koji su spremni platiti da budu u društvu životinja bar na neki kratki fejk momenat i tako bar na kratko osjete toplotu drugog živog bića kraj sebe, makar i mačke. Imam koleginicu na poslu čiji je laptop obljepljen sa nekoliko slika akita-inu, japanske autohtone rase psa. Normalno, ja je pitam ima li psa, ni ne kontemplirajući ni u ludilu da će ona reći da nema, ali ona mi 'ladno odgovori ne. Samo ludo želi da ga ima, ali je neudata, mora da radi, nema kome da ga ostavlja, a i stanodavka joj ne dozvoljava kućne ljubimce. Pomalo tužno, zar ne...e, takvi kao ona plaćaju ovakve stvari...


Koliko sam čuo, postoje i varijante tih maid-barova, neki u kojima se „maido“ (kako Japanci kažu za njih) pretvaraju da su ti mlađi brat ili sestra, stariji brat ili sestra, kako god hoćeš (da platiš), a postoji i varijanta za ljepši pol. U tim lokalima rade dječaci obučeni u prinčeve ili engleske batlere i ispunjavaju tvoje želje ili se pretvaraju da si ti njegova princeza. U tim lokalima dosta slađušnih stranaca zaradi hljeb, pošto kakva si to ti princeza sa nekim tamo Japancem kao princom, traži se neki visoki skandinavski plavušan ili plećati latino-lover iz Vera Kruza, nikako neko ko izgleda kao i skoro svi ostali muškarci na ulici...


Ludilo, Japan u svoj svojoj čudnosti. Za kraj, slika mene i jedne od djevojčica, prvobitno nam je bilo glupo da to platimo, ali poslije smo shvatili da sigurno nećemo nekad ponovo doći u mejd-bar, pa zašto da ne? Ne vrijedi tih para, vjerujte mi na riječ...


Gore možete vidjeti neke od "radnica" kako dijele flajere i privlače potencijalne mušterije svojom "ljepotom".



9 Comments:

Kucanica said...

'dobro opranu i istimarenu rasnu mačku'
hehehe :-)))
Nikako da odem u jedan takav bar, iako se vec dugo spremam. Obozavam macke, a na ostali cirkus spremna sam zazmiriti.
Dobar post!!

Putnik Namjernik said...

Alal vjera za temu!
Sad sijash bash u punom svjetlu(narator/komentator)!

Na kraju krajeva izmamio si mi da ih zalim(a ne bih trebao valjda)!

Veri and Rasho said...

@ Kucanica...

I mi smo dugo kontemplirali odlazak, ali smo na kraju ipak otisli u klasicni maido-bar, neko-bar je izgledao pomalo otuzno, mala prostorija, nigdje naroda....

@ P. N.

Nema potrebe da ih zalimo, mozda obrnuto.

Anonymous said...

прочитајте цео блог прилично добро

Veri and Rasho said...

Hvala gospodine anonimac, zahvlajujemo na preporuci...

Neda said...

Zaista neobično, kao na drugoj planeti. :)

Veri and Rasho said...

Nedo, to sto si rekla je jedna velika, velika istina...

Mirjana said...

U cudu sam, bila sam tamo 9 mjeseci, ocigledno ne dovoljno da ih upoznam....Nikako mi nisu jasni.

Veri and Rasho said...

Mirjana, hvala na komentaru...
Ne znam sta da kazem, poslije 4 godine tamo su mi mnoge stvari ostale nejasne....

 
Back To Top