Sapporo Snow Festival

Poslije nekoliko godina bezuspješnog planiranja odlaska na ovu svečanost, ove godine nam je (djelomično) upalilo. Kažem djelomično jer smo morali ići Andrej i ja solo, ali nema veze, sve za viši cilj. Inače, festival još traje, tako da vam je ovo superpremijera, zatvaranje je za vikend.

Šta da kažem nego 'LAAAAAAAAADNO....odvikli smo se od minusa, da budem iskren, razmazile nas Tokijske blage zime, tog jutra na poletanju za Sapporo kad je kapetan rekao da je tamo minus 19, prepao sam se, iskreno. Ne toliko za sebe, nego za Andreja, ali je na kraju ispalo sve ok, čak smo i pretjerali sa oblačenjem u jednom navratu. Nego da pođemo po redu, stigli smo dan prije festivala, namjerno, tu foru nam prodala Akiko, najbolja ex-komsinica u Japanu. Dođeš dan pred otvaranje, skulpture već sve napravljene, a narod još nije nahrupio.


Ispalo je odlicno, pogotovo što je taj dan bio hladniji, ali vedriji i generalno ljepši nego sutradan. Ostavili stvari u hotel, pa u šetnju. Andrej je uživao u količini snijega, a ja polako fotkao, onda malo klopa, i spavanje u hotel. Skulpture zapanjujuće, bijele jer su više od snijega nego leda, količina detalja, ma sve je bilo za čistu desetku. Japanci, naravno, besprijekorni u organizaciji, nemam nijednu negativnu kritiku na cijeli događaj, stvarno, a znate koliko sam otrovan u posljednje vrijeme na Japance.

Naši lični favoriti za pobjedu su Čibi Maruko i Japanski hram od snijega gore, i ledena palata dole. Vidjećemo za koji dan koliko dobro smo tipovali.

Drugi dan je bio Andrejev dan, na dva mjesta su bili konstruisane velike klize, jedna za spuštanje na gumama, druga guzna, obadvije pun pogodak. Kod prve ja ga odvedem gore, sjednem prvi put, on se spusti, i ide ka meni sa molećivim pogledom, ja mu kažem idi opet sam....nije mu trebalo dva puta govoriti. Narednih maltene sat sam ja lagano kulirao, fotkao njega kako uživa, a Andrej je imao "time of his life"...


Samo što smo tu završili, a 50 metara dalje postavljena pruga sa pravom malom parnom lokomotivom koja jede pravi (roštiljski) ugalj i pije vodu...i tu nekoliko krugova... Pored pruge još jedna kliza, ova guzna i od leda, brža, opet bar pola sata. Da nije bio gladan, mislim da bi još bili na toj klizi, ovako smo morali u potragu za picom...

A bilo je i par momenata u parku u kojem je centralni dio festivala, nije da nije. Kao što vidite, Japanci nikako da prebole neka tri zaleđena kamena koja su im Rusi oteli u sumrak atomskih eksplozija i kraja rata '45. Kurilska ostrva...

Rusi su, po završetku operacija u Evropi, počeli da lagano gomilaju trupe na istoku, iako je pakt o neutralnosti između Japana i CCCP-a zvanično još bio na snazi. Minut poslije ponoći, 9. avgusta 45', što će reći 3 dana poslije bombardovanja Hirošime, invazija na Japansku marionetsku državu Mandžuriju je počela u kojoj su Rusi oslobodili pomenutu Madžuriju, Sahalin, pola Koreje (samim tim otpočeli hladnoratovsku igru pod imenom "Zavadi Koreance da bi ih manje bilo"), a na kraju stigli i do pomenutih ostrva.

Samo ih je predaja Japana zaustavila od invazije na Hokkaido, tako da ispada da su se Japanci '45. predali koliko zbog Amera na jugu, toliko zbog rođaka Josifa na sjeveru. Bilo kako bilo, vidite po fotografiji da je ta rana još živa...

Pa onda dalje, centar za informacije o izgubljenoj djeci je jako zgodno smješten uz pokretnu policijcku stanicu, tako da mu dođe da izgubljene djece ima i ispod desne i lijeve table...policajci i izgubljena djeca, isto mu se 'vata...