Yoi otoshi o!!!

Nova godina je kod mene već prošla. Nisam je ni primjetio, kad naiđe jedan kolega Malezijac i čestita mi. Tako shvatim da sam već šest minuta 33-godišnjak. Da, tužna istina, radim noćnu za novu 2008. Ovo će biti jedan od rijetkih postova maltene bez fotki, zato što ga nisam planirao. Biće dopuna za koji dan kad se dočepam slika i uhvatim vremena.

Za NG smo išli kod roditelja japanske komšinice na drugu stranu tokijskog zaliva u predgrađe Yokohame. Ljudi su nas oduševili. Ovo je prvi put da im neko dolazi u goste za NG koja je ovdje jako važan porodični praznik, najvažniji. Velika, velika čast za nas. I koliko god smo to već znali unaprijed i pripremali se, opet su te super-ljubazni i fini Japanci nadmašili, iznenadili. Kupili igračku za Andreja, skuvali mu poseban obrok iako je on već pokazao svoju balkansku naviku da jede sve što se kreće i šušti na vjetru (znači baš sve, to sam htio reći), a organskog je sastava. Pa dalje, poklonili meni torbu od cca. 100 dolara za posao, dovezli nas autom preko cijelog Tokya tvrdoglavo odbijajući bilo kakvo taljenje za gorivo ili superskupe tarife za autoput, ručak u Yokohaminom Čajnataunu (najvećem i naj-šljaštećem u Japanu), a vrhunac je bio to što na mom odlasku na voz tata od Akiko insistirao da mi on plati voz do posla (nekih 15-ak KM) jer sam njegov gost taj dan i treba da dignem sve četiri u vazduh. Džaba bilo uvjeravanja. Oni su se to sve već dogovorili na japanskom znajući da ja neću skontati baš o čemu pričaju i dok sam ja počeo da se bunim, sve je već bilo gotovo.

Da ne pominjem da je mama od Akiko napravila klope za četu vojske, a dodatno meni spremila sendvič za noćnu. Usput još, osnovano sumnjam da su nama, tj. Veri i Andreju, ustupili svoju spavaću sobu. Eto, toliko ide japanska gostoljubljivost. Generalno su zatvoreni ljudi za kontakte i trebaće im vremena da te pozovu kući, ako to ikada i urade, a kod svojih roditelja i za ovakav praznik, to je čista čast.

Pod velikim sam utiskom. Idemo dalje. Ova godina je za nas bila puna uspona i padova, nadamo se da će sljedeća imati bar isto toliko uspona, ako već ne može više, a puno manje ovih mrskih drugih.


Najveća stvar u 2007. nam je zasigurno bilo Andrejevo rođenje i sve što se oko toga dešavalo, i o tome ću pisati jednom. Naravno, rođenje novog i prvorođenog čeljadeta u mladu porodicu je nešto najveće i najbolje što ti se može desiti. Do sada je on narastao i nezaustavljivo se pretvara u dječaka iz bebe. Prije nekoliko dana je i prohodao....



Poslije smo imali i svojih padova, neponovili se, ali gordo idemo dalje.

Ukratko, svima koji ovo pročitaju želimo sretnu novu godinu, sve najljepše i najbolje i ono što bi sami sebi poželjeli.

Kako naši domaćini kažu "yoi otoshi o!!!"

::: back TO top :::